Displaying items by tag: Dragana Đokanović

ИЗ БИОГРАФИЈЕ

Рођен сам 20. априла 1958 године. Ожењен сам Драганом (ђевојачки Милићевић), имамо синове Николу и Александра. Живимо у Источном Сарајеву.
Основну школу, гимназију и медицински факултет завршио сам у Сарајеву. Добитник сам Златне значке “Огњен Прица”.
Радио сам као специјалиста педијатар – неонатолог на Педијатријској клиници Клиничког Центра Универзитета у Сарајеву. Завршио сам и два постдипломска студија на Медицинском факултету у Сарајеву (Клиничка медицина и Социјална медицина са организацијом здравства).

Више пута сам побјеђивао, на јуниорским и сениорским првенствима Босне и Херцеговине, у спортској гимнастици. Сарајевски дневни лист “Ослобођење”, у анкети “Бирамо најбоље спортисте Босне и Херцеговине”, прогласио ме је за једног од најбољих спортиста 1981. године.

Био сам јуниорски првак Југославије у вјежбама на разбоју (Ново Место – Словенија, 1975. године). За јуниорску репрезентацију Југославије наступио сам на двомечу Италија – Југославија, 1976. у Ферму код Рима. На Покалу гимнастике (сениорски Куп Југославије у гимнастици), у Трбовљу-Словенија, 1981. године, освојио сам друго мјесто у укупном пласману и још четири медаље у вјежбама по справама. Те године представљао сам Југославију, на једном од најјачих свјетских турнира у спортској гимнастици, турнир "Златни пјасци" Варна – Бугарска... У току спортске каријере тренирао сам у Сарајеву и мађарском граду Дунаујварош...


ПОЛИТИЧКА КАРИЈЕРА

"У политику сам ушао почетком 1990. године. Старији син имао је тада петнаестак мјесеци, супруга је била у другом стању сa млађим сином, а на дјечијој клиници у Сарајеву
текла ми је друга година специјализације из педијатрије. Тих мјесеци завршио сам и постдипломски студиј из социјалне медицине и организације здравства те, пун амбиција, припремао магистарски рад на тему „Здравље за све у БиХ“. Планирао сам да на простору Босне и Херцеговине спроведемо Циљеве Свјетске здравствене организације постављене у глобалном пројекту „Здравље за све“. Тај мој план унапређења здравља у Босни и Херцеговини подржали су и, као стратегију здравствених републичких институција, прихватили Секретаријат за здравство у Извршном вијећу БиХ и тадашња републичка здравствена финансијска институција – СИЗ за здравство БиХ...
За огледну општину изабрани су Шековићи. Био сам тамо 1987. и 1988. директор дома здравља. Ту је требало прикупити релевантне здравствене податке, направити
локални информациони систем, потом, користећи прописану методологију СЗО, израдити општинску стратегију. Исти поступак би се примијенио и у другим босанскохерцеговачким општинама.
Имао сам јасан план за будућност!

***

Међутим, иза брда ваљало се нешто крупно и опасно... Растурање државе са свим посљедицама које иду уз велике деструкције. Помно пратећи политичку ситуацију у БиХ и Југославији дошао сам до закључка да комунисти, који су се врзмали по функцијама, нису у стању да сагледају све аспекте наступајуће кризе и да, ни случајно, не представљају политичаре који заслужују повјерење.
Био сам сигуран да народ треба изабрати нове људе. Али... Kо су ти нови људи који могу сачувати државу? Гдје су они? Јесам ли и ја један од њих, питао сам се.
Раније нисам, овако интензивно, пратио политичка збивања... Можда је то неки позив?!
И одлучио сам... Почећу да се бавим политиком!
Међутим, како почети? Коме то да кажем? Спортиста па доктор – таквог су ме знали. Како ће ме познаници прихватити као политичара? Хоћу ли, на крају, успјети?
Увијек сам био одличан ученик, путовао у разне крајеве и упознавао људе. Није ме лако испровоцирати. Помислио сам да предиспозиције постоје и да бих се могао снаћи у
политици. Ослонио сам се и на упорност које сам постао свјестан бавећи се спортском гимнастиком...

Оснивам, у јануару 1990, Југословенско удружење грађана. Међутим, у Вишем Суду у Сарајеву нису жељели да ми издају рјешење и поставили су безброј правних препрека... Ако то све треба да савладам, размишљао сам, онда ћу странку да формирам! Тако сам и урадио.
Почетком маја 1990. године, основао сам Демократску странку федералиста – Радничку странку.
Сматрао сам да само демократска федерација може ускладити односе овдашњих народа. Увелико сам читао политичку литературу на ту тему, а боравио сам једно вријеме и у Швајцарској па ми је та држава, као добар примјер за рјешавање наше државне кризе, стално била на уму. Радничко дионичарство је, пак, представљало најпоштенији прелазак са друштвене на приватну својину.
Страначки програм се, тако, уз позитиван став према интеграцији демократизоване државе у Европску заједницу, постепено комплетирао.
Јавно сам иступио као противник владајуће гарнитуре. Били су без политичког слуха за раст националних тензија и упорно форсирали промјене републичког устава у правцу грађанске БиХ…
Сарајевска телевизија, у свом ударном дневнику – посљедњег дана маја те године, а након састанка представника формираних политичких странака с предсједником Скупштине БиХ Златаном Каравдићем – објавила је, поред изјаве Алије Изетбеговића, и дијелове моје дискусије. Било је то прво представљање нових политичара на државној телевизији.
– Срби, у Босни и Херцеговини, организовано ће дочекати предстојеће изборе... – рекао сам.
Након састанка у Скупштини успоставио сам контакте са свим странкама које су, у својим програмима, биле за демократију, за Југославију и равноправност народа у
Босни и Херцеговини. Средином љета почела је и чврста сарадња с Радованом Караџићем и другим функционерима Српске демократске странке…

По окончању вишестраначких избора наставио сам још интензивнију политичку борбу за очување заједничке државе. Мој однос према Југославији био је чисто патриотски. Патриотски однос грађанина према властитој држави. Патриотски однос спортисте према властитој држави…
На тој патриотској платформи чувања државе окупио сам цијели блок политичких странака. Први састанак одржали смо марта мјесеца 1991, у Сарајеву. Иако предсједник
једне од владајућих странака, Радован Караџић је, без имало сујете, прихватио моју, да тако кажем, лидерску позицију у нашим вишестраначким активностима. Можда је томе допринијело и то што је Слободан Милошевић, половином фебруара, тражио од њега да ме, обавезно, позове у сједиште Српске демократске странке. Ту је, по окончању сарајевског скупа чланова Предсједништва СФРЈ и предсједника југословенских република, предсједник Србије, осим челних људи ове владајуће странке, желио да упозна и мене.
Учешће на том састанку послужило ми је као одскочна даска за наредне активности. Моје иницијативе низале су се једна за другом: трибине подршке „Историјском споразуму Срба и Муслимана“, Плебисцит српског народа и других грађана који желе очување Југославије, Конвенција о Југославији… Ту активност – Конвенцију о Југославији – подржало је и
Предсједништво СФРЈ у којем су тада били представници Србије, Црне Горе, Војводине и Косова.
Почетком 1992. године, у Савезној скупштини, одржан је велики вишестраначки скуп, који сам отворио, њиме предсједавао и на којем је потписана Конвенција о
Југославији.
Међу потписницима Конвенције били су и представници владајућих српских странака па се, након одржаног скупа, могло дефинитивно рећи да су за очување Југославије:
Србија, Црна Гора, у Хрватској формирана Српска Крајина и српски народ у БиХ.
У Босни и Херцеговини, након усвајања Меморандума о суверености ове бивше југословенске републике, српски посланици су напустили заједнички парламент и формирали Скупштину српског народа. Говорио сам на тој оснивачкој скупштини...
По повратку из Београда, након одржане Конвенције о Југославији, у сарајевском Хотелу „Холидеј ин“, усвојили смо Декларацију о проглашењу Републике српског народа у Босни и Херцеговини, а сљедећег мјесеца и Устав Српске Републике Босне и Херцеговине као саставног дијела југословенске државе...
Истог мјесеца, на иницијативу српске стране, покренута је Конференција о Босни и Херцеговини. Наша жеља била је да сачувамо равноправност три народа у овој републици
и останак Срба у Југославији.
Како се то могло, уопште, постићи ако су Муслимани и Хрвати жељели да напусте Југославију?! Како су Муслимани и Хрвати могли напустити Југославију ако су Срби жељели остати у њој?! Прегласавање и рат! Нема другог пута!
Како да се поставим у таквој ситуацији?
Сматрао сам да је борба за очување државе праведнија и принципијелнија и нисам имао пуно дилема. Чланови странке хрватске националности напустили су ме током 1991, а ДСФ је, након проглашења Републике српског народа БиХ, остала и без чланова муслиманске националности.
Демократска странка федералиста, сa малобројним чланством, без већих страначких амбиција, била је уз српски народ и Српску демократску странку.
– ДСФ воли српски народ, а СДС га представља – говорио сам тих дана, сматрајући да су и СДС и ДСФ дијелови српског народног покрета који је желио сачувати Југославију…
Прегласавање се, нажалост, десило, а онда је почео и рат!

***

Могао сам, постати и формални члан ратног предсједништва Српске Републике Босне и Херцеговине, међутим, нисам желио у исто политичко тијело с Момчилом Крајишником...
Дуже од годину дана упозоравао сам Николу Кољевића да је Крајишник, у српски покрет, унио нешто јако лоше: бескрупулозну борбу за политичку позицију и утицај.
Никола се поприлично опирао да прихвати такву моју процјену, али је, у јулу 1992, на Палама, ипак рекао: – Како сте, Драгане, били у праву! Крајишник је велики кадровски промашај Радована Караџића...
Осмислио сам себи позицију у Предсједништву и постао републички повјереник под редним бројем један. Радећи на пословима повјереника имао сам осјећај и да се реванширам Караџићу за 1991. годину када је он, крајње несебично, подржавао моје политичке идеје…
Али, ја имам своје ставове, а рат је донио нешто преко чега нисам могао прећи. Ратни злочини... По цијелој Босни и Херецеговини ратни злочини…
Рат сам, и некако, могао да схватим. Претходила му је, објективно говорећи, врло тешка и крајње деликатна политичка ситуација сa превеликим међунационалним и међувјерским проблемима. Дешавале су се такве ствари, кроз историју, широм кугле земаљске. Бивао је рат једна од варијанти рјешавања сличних политичких криза.
Међутим, половином двадесетог вијека, по завршетку Другог свјетског рата, напредни свијет је рекао:
– Постоје правила ратовања! Постоји Међународна конвенција о људским правима! Ратни злочини не застаријевају!!!
Упозоравао сам... Међутим, није вриједило! Има људи којима се, напросто, не може доказати...

***
Напустивши 1994. године власт и Пале, отишао сам у Зворник код породице. Супруга Драгана и дјеца вратили су се из Београда крајем јануара 1993. и живјели у стану
мог покојног пунца Драгана Милићевића...
Демократску странку федералиста реактивирали смо почетком 1994. године. У Скеланима сам имао најјаче упориште. Помагао сам, док сам био у Предсједништву и Влади, да се у овом лијепом подрињском мјесту формира општина, те завршио комплетан посао званичног признавања. Заволио сам тај крај и људе у њему, па сам први састанак опозиције из Републике Српске и представника владајуће србијанске странке, са којом смо сарађивали на заустављању рата, организовао управо у Скеланима...

Свих тих ратних година, и док сам био у власти, а касније и као опозициони политичар, радио сам у корист српског народа. Радећи у корист Срба, нисам заборављао на један
од мојих основних политичких постулата: Добро мог народа не смије да почива на недјелима против другог народа! Нисам желио да ми се синови Никола и Александар, на спомињање мог имена, морају постидјети!"  (Увод из моје књиге "Република Српска од идеје до Дејтона")

2021. година

Почетком 2021. године покренуо сам нови политички пројекат.

Одлучио сам да пронађем 100 истинских и способних патриота. Жеља ми је да, заједно са истинским и способним патриотима, зауставим економско пропадање Републике Српске, њено тоњење у дужничко ропство и допринесемо изградњи угледа Владе Републике Српске, Народне скупштине Републике Српске, Предсједника Републике Српске.

На овом послу безрезервно ме подржавају супруга Драгана и наши синови Никола и Александар. (6. мај 2021)

ДЕМОКРАТСКА СТРАНКА ФЕДЕРАЛИСТА (ДСФ)

Демократску странку федералиста (ДСФ) основао сам 02. маја 1990. године. Оснивачки скуп одржан је у Сарајеву (Дом младих-Скендерија). Странка је учесница првих вишестраначких избора за Скупштину Босне и Херцеговине (1990).
Сједиште ДСФ је у Источном Сарајеву.

Зашто сам основао ДСФ?

Демократски федерализам је добра формула за складне односе у вишенационалним државама (примјер Швајцарске). Демократски федерализам обезбјеђује равноправност народа и ентитета у Босни и Херцеговини.) Дејтонска концепција уређења Босне и Херцеговине почива на основама демократског федерализма.
Европски демократски федерализам као шанса за економски и културни просперитет те националну афирмацију српског народа у цјелини - мотив је оснивања ДСФ за Србију. Странку, са сједиштем у Београду, основао сам 2003. године. 

Д.С.Ф. је трајно опредијељена за демократско друштво у коме се њени чланови - политичари залажу за државу која гарантује:
- ефикасну полицију и војску
- личну и имовинску безбједност
- чисту и здраву животну средину
- спровођење закона
- тужилаштво са непоколебљивим и непоткупљивим тужиоцима
- независне судове са непоколебљивим и од бирача изабраним судијама
- високи ниво здравствене заштите
- вјерске и друге грађанске слободе у складу са цивилизацијским достигнућима.