Др Драган Ђокановић
ЛИЈЕК ПРОТИВ МЕМОРАНДУМА
– Докторе, немојте се секирати! Oво је мој лијек против усвајања Меморандума: закључићу скупштинско засједање прије почетка те тачке дневног реда, а сљедећу сједницу, у складу са Пословником о раду Скупштине БиХ, само ја као предсједник могу сазвати… – одговорио је Момчило Крајишник када сам га упитао који је то лијек он припремио да спријечи усвајање Меморандума о суверености Босне и Херцеговине.
* * *
– Данас ми је један човјек дошао да каже да је сазнао за телефонски разговор између Алије Изетбеговића и њемачког министра спољних послова Геншера. Наводно њемачки министар од Изетбеговића тражи да босанскохерцеговачка скупштина усвоји меморандум о суверености Босне и Херцеговине и да тај усвојени и овјерени документ треба да буде у Хагу 15. октобра. Чак ми је рекао и то да авион са Бутмира мора да полети у правцу Холандије, прекосутра тачно у 12 часова – говорио сам телефоном Радовану Караџићу, увече, 13. октобра 1991. године.
– Мислим да та тачка није уврштена у сутрашњи дневни ред, али ћу позвати Крајишника да то видим сa њим. Наћи ћемо се код њега, ујутро у пола осам. Сада је касно да било шта урадимо.
Караџић, Крајишник и ја састали смо се сутрадан у договорено вријеме и прво разговарали о информацији коју сам, претходног дана, добио од једног дугогодишњег познаника из Сарајева. С обзиром на то да се Крајишник уопште није забринуо када је чуо цијелу причу, помислио сам да је oн, прије мене, сазнао за разговор између Геншера и Изетбеговића и да има рјешење...
Непосредно пред одлазак у скупштинску салу, вјероватно мислећи да ће отклонити моју забринутост, шеретски је рекао: – Немојте се, докторе, секирати! Имам ја лијек против тог меморандума!
* * *
Од почетка 1991. године упозоравао сам да Босна и Херцеговина, због своје тронационалне структуре, мора бити врло опрезна и крајње прецизно позиционирана у југословенској политичкој и државној кризи. Наглашавао сам да БиХ има Устав, који гарантује њену државност, територијални интегритет и позицију равноправне републике у СФРЈ. Југославија је била чланица Организације УН и један од њених оснивача. Све што се односило на ту државу било је међународно признато. Не само спољне границе него и унутрашње – републичке. Колико год те републичке границе неки сматрали неправедним, налазили им ману, пошто су их, како су говорили противници комуниста, утврђивале комунистичке (што је по њиховом мишљењу значило недемократске и нелегалне) власти, оне су, ипак, у складу са међународним правом, биле саставни дио свеукупног југословенског пакета. Иако са комунистичком влашћу – југословенска држава – била је међународно признати субјекат. Према томе, присвајање или комадање територије Босне и Херцеговине није могло, без сагласности сва три конститутивна народа, доћи у обзир и није могло бити признато од међународне заједнице. Чин преласка федералне јединице у суверену и независну државу без сагласности, такође, сва три конститутивна народа, није могао бити демократски пут па је, као такав, у времену изузетно јаких националних странака, носио ризик рата… Овако размишљајући није ми падало на памет да потписујем или подржавам било какву конвенцију, декларацију или меморандум о суверености Босне и Херцеговине. Био сам чврсто опредијељен за стрпљење и мирно разрјешење југословенске кризе.
Шесточлана југословенска федерација – одлично, петочлана – може, четворочлана – такође може. Са мање од двије федералне једнице, југословенска федерација, једноставно, не може да постоји. Према томе, Босна и Херцеговина није смјела да жури у било какву авантуру. Поготово није смјела да срља у ратну авантуру…
* * *
Слушао сам како Момчило Крајишник, Караџићев адут за предсједника Скупштине, те вечери, 14. октобра 1991. године, у току посљедње паузе коју је дао, говори да ће се ослонити на Пословник о раду Скупштине БиХ и нисам могао да вјерујем.
– Овдје се не признају ни устави, а на одредбе тамо неког пословника муслимански и хрватски посланици се неће ни осврнути – љутито сам коментарисао.
Тог дана, по мом мишљењу, изгубљено је драгоцјено вријеме, јер смо, за само 5–6 сати у Сарајеву могли да окупимо више од 10 хиљада грађана. Био сам за организовање мирних протеста широм БиХ, са којих би у свијет отишле слике десетина и стотина хиљада људи који се не слажу са усвајањем најављеног документа. Био сам за то да грађани из Босне и Херцеговине, који су за независност, виде да ће се стотине хиљада, такође становника Босне и Херцеговине, побунити против тога. Међутим, ништа од мојих замисли се није остварило. Караџић је прихватио Крајишников план и „лијек“.
Након усвајања дневног реда и изненадног уврштавања тачке о меморандуму, Клуб посланика СДС-а одлучио је да свако од њих појединачно узме учешће у дискусији и да то све скупа потраје до дубоко у ноћ. Предсједник Скупштине БиХ Момчило Крајишник након дискусије посљедњег посланика, а у складу са Пословником о раду Скупштине, требало је да закључи скупштинско засједање. Тако је и било.
Међутим, муслимански и хрватски посланици, као што сам и очекивао, нису прихватили Крајишников крај засједања. Направили су краћу паузу и онда се вратили у салу.
Караџић, Крајишник, Кољевић и ја попели смо се до Кабинета предсједника Скупштине и на телевизији гледали како хрватски посланик и члан ХДЗ Мариофил Љубић, и не помишљајући да поштује Пословник о раду скупштине чији је потпредсједник, проглашава „наставак“ сједнице. Без обзира на то што је она већ била закључена у складу са наведеним документом, преостали посланици, а имали су и без представника српског народа просту скупштинску већину, озарених лица усвојили су Меморандум о суверености БиХ – први документ на путу међународног признања Босне и Херцеговине...
По завршетку тог нелегално одржаног гласања, журно смо напустили скупштинску зграду, не желећи да се сретнемо сa новопеченим утемељивачима независне, а од те ноћи, по нашем мишљењу, и антисрпске БиХ...
* * *
Свитало је док сам Вилсоновим шеталиштем, идући у правцу „Жељиног“ стадиона, понижен, забринут и неиспаван пролазио поред дворишта Треће гимназије у којем сам, петнаестак година раније, сa школским друговима Гораном Катићем, Мехмедом Селмановићем, Едином Хрњићем и Марином Иванишевићем, младалачки наивно, ћаскао о спорту, суботњим изласцима, дјевојкама и животним амбицијама... Да ћу некада у будућности дочекати овакву зору и у оваквом стању пролазити поред гимназије у којој сам се школовао, нисам могао ни да сањам.
Улице којима сам се кретао биле су апсолутно празне. Грађани, у својим становима, вјероватно уморни од телевизијског преноса, „хватали“ су мало сна и одмора за наредни дан. Нажалост, био сам сигуран да ће им ти тренуци сна и одмора и те како, присјести. Знао сам да су разне „патриотске“ оружане снаге, јединице и лиге почеле са припремама за ратне сукобе...
* * *
Била је то најтежа ноћ у мом дотадашњем животу. Седам дана раније Хрватска је прогласила независност, а од ноћас је и БиХ, предвођена муслиманским и хрватским политичарима, кренула путем суверености, негирања Југославије и непоштовања легитимних српских интереса. Све оно што се дешавало на скупштинском засједању потврдило је моје слутње да се иза брда, и те како, ваља нешто крупно и опасно. И да је стигло у Босну и Херцеговину!
Без обзира на доживљено понижење у згради Скупштине БиХ и величину проблема пред којим су се Срби нашли, нисам се предаво. Тврдоглава упорност, тако карактеристична за гимнастичаре, дошла је, и овом приликом, до пуног изражаја. Сутрадан, 16. октобра, написао сам страначко саопштење у којем сам, између осталог, навео:
„Да би извршиле сецесију Босне и Херцеговине, СДА и ХДЗ очигледно немају намјеру да респектују жељу српског народа за очување одавно стеченог права живљења у својој отаџбини – Југославији...
* * *
Годину дана касније од Милоша Савића, бившег секретара Скупштине Босне и Херцеговине, случајно сам, док смо једне вечери дискутовали о ономе шта се све дешавало у ноћи 14. на 15. октобар 1991, сазнао да је генерални секретар Скупштине БиХ Авдо Чампара, дан уочи тог скупштинског засједања, узео од Савића печат Скупштине БиХ, за који је Милош иначе био задужен, и није га вратио.
Након 14. октобра 1991. године Момчило Крајишник је дефинитивно пао у мојим очима. И он је то знао! Претходних мјесеци сам се, у више наврата, увјерио да му је жеља за влашћу погонска енергија, а прича о српству само демагогија. Међутим, од 14. октобра 1991, схватио сам да Крајишник није ни способан за озбиљне послове у високој политици, иако по сваку цијену покушава да се њима бави. Задатак због којег је постао предсједник Скупштине БиХ није обавио.
(Из књиге "Република Српска од идеје до Дејтона", аутор: Драган Ђокановић)