Displaying items by tag: Конвенција о Југославији
ЧУВАЈМО РЕПУБЛИКУ СРПСКУ КАО ЗЈЕНИЦУ ОКА СВОГ!
ЧАСТ НАМ ЈЕ ШТО СМО УЧЕСТВОВАЛИ У ОВОМ ПРВОМ ВЕЛИКОМ ПОСЛУ!
Велика сала Савезне скупштине, 3. јануара 1992. године, била је препуна учесника Конвенције о Југославији. Сви су устали и аплаудирали када смо се, четворица преосталих чланова Предсједништва СФРЈ (представници Словеније, Хрватске, Босне и Херцеговине и Македоније раније су напустили функције) и ја, појавили на улазу у дворану. Ушао сам први и док су блицеви сијевали, кренуо у правцу говорнице.
"Чврста ријешеност да се очува и демократски трансформише отаџбина је мотив нашег окупљања... Ово није борба за власт, ово је борба за државу, мир и демократију...", реакао сам у уводном говору на отварању Конвенције.
Цијели дан су се смјењивали говорници, а предвече, сматрајући да би добро било да закључим скуп, дао сам ријеч предсједнику Српске демократске странке БиХ Др Радовану Караџићу, човјеку којег сам тог дана доживљавао као јединог правог савезника и одлучио, иако је испред мене била гомила пријава, да његова дискусија буде посљедња.
"Мислим да је свима нама, ма колико били љубоморни на Демократску странку федералиста, што је била иницијатор и зачетник те идеје, ипак, без имало нарцизма, била част што смо учествовали у данашњем дану и у раду на овом документу. Ја нећу да прејудицирам, али онима који потпишу честитам овај велики посао и вјерујем да ће ово бити први у низу послова на консолидацији Југославије.", цитат је из стенограма говора Др Радована Караџића на Конвенцији о Југославији. Након његовог наступа закључио сам овај цјелодневни скуп и позвао све присутне у савезној скупштини да потпишу документ "Конвенција о Југославији".
Касно ноћу, тог трећег на четврти јануар, током лета према Сарајеву, Др Радован Караџић и ја, задовољни одржаним скупом и бројем потписника Конвенције, разговарали смо о нашем сљедећем "послу". Тај нови посао требало је да буде усвајање документа о проглашењу Републике српског народа БиХ као федералне јединице у савезној држави Југославији. Иако нам се журило са усвајањем таквог документа, закључили смо да, ради предстојећег Божића, прије 09. јануара то не можемо да обавимо.
РУКОВОДСТВА СРБИЈЕ И ЦРНЕ ГОРЕ ПОКЛЕКЛА СУ, У ФЕБРУАРУ 1992. ГОДИНЕ, ПРЕД ПОЛИТИЧКОМ СНАГОМ ЕВРОПСКЕ ЗАЈЕДНИЦЕ...
Др Драган Ђокановић
РУКОВОДСТВА СРБИЈЕ И ЦРНЕ ГОРЕ ПОКЛЕКЛА СУ, У ФЕБРУАРУ 1992. ГОДИНЕ, ПРЕД ПОЛИТИЧКОМ СНАГОМ ЕВРОПСКЕ ЗАЈЕДНИЦЕ...
Петар Шкундрић, генерални секретар Социјалистичке партије Србије, најутицајније партије у тој републици, потписао је, 03. јануара 1992, Конвенцију о Југославији. Шкундрићев потпис тумачио сам као чврсту ријешеност СПС-а и њеног предсједника Слободана Милошевића да ће бити уз нас - Србе из БиХ, а од 9. јануара и Републику српског народа БиХ - у настојањима да останемо у федеративној Југославији и да ћемо, без обзира на све отпоре таквом чину, успјети да конституишемо савезни парламент у року који смо договорили и потписали 03. јануара 1992. године у згради Скупштине Југославије...
Међутим, на првом и једином састанку потписника Конвенције, одржаном у Палати Федерације половином фебруара 1992, генерални секретар СПС-а, упознао је учеснике састанка са припремама руководстава Србије и Црне Горе за стварање двочлане федерације, рекавши да Србија и Црна Гора не могу чекати расплет политичке ситуације у "босанском лонцу"...
Значи, без обзира на то што су српски политичари, у својим говорима и изјавама, стављали акценат на "право народа на самоопредијељење" и налазили упориште у Уставу СФРЈ за такве политичке ставове, ипак се поклекнуло пред "упутствима" Бадинтерове комисије и пред политичком снагом држава чланица ЕЗ. Ћутке је прихваћен став петорице европских судија да су југословенске републике главни носиоци суверенитета, а не југословенски народи...
Нама, Србима из БиХ, није преостајало ништа друго већ да, након што су Србија и Црна Гора прогласиле СР Југославију, радимо на конституисању Српске Републике БиХ, односно Републике Српске, како смо је дефинитивно назвали у љето 1992... (СРПСКА, 10. децембар 2019)
МИНИСТРИ ЕВРОПСКЕ ЗАЈЕДНИЦЕ И ЧЛАНОВИ БАДИНТЕРОВЕ КОМИСИЈЕ БИЛИ СУ ПРОТИВ ОСТАНКА СРБА ИЗ БОСНЕ И ХЕРЦЕГОВИНЕ У ЈУГОСЛАВИЈИ!
Др Драган Ђокановић
МИНИСТРИ ЕВРОПСКЕ ЗАЈЕДНИЦЕ И ЧЛАНОВИ БАДИНТЕРОВЕ КОМИСИЈЕ БИЛИ СУ ПРОТИВ ОСТАНКА СРБА ИЗ БОСНЕ И ХЕРЦЕГОВИНЕ У ЈУГОСЛАВИЈИ!
Састанак у Предсједништву СФРЈ (26. децембар 1991) на којем смо договорили одржавање конвенције, Конвенција о Југославији (03. јануар 1992) и проглашење Републике српског народа БиХ као федералне јединице у савезној држави Југославији (09. јануар 1992) били су политички кораци Срба из Босне и Херцеговине - изведени искључиво с намјером да се сачува држава у којој смо живјели и мир који смо имали.
Све вријеме смо, наравно, били свјесни потеза које су, против Југославије, као у брзопотезној партији шаха, у другој половини децембра 1991, повлачили моћни политичари из земаља Европске заједнице. Они су, инструментализујући Бадинтерову комисију, форсирали проглашења независности југословенских република.
Бадинтерова комисија била је скуп од пет правника коју је основао Савјет министара Европске заједнице. Чланови комисије били су предсједници Уставних судова у Њемачкој, Француској, Италији, Шпанији и Белгији. Комисијом је предсједавао Француз Роберт Бадинтер, по коме је добила назив. Формирана је крајем августа (1991) ради чињења добрих услуга у име Европске заједнице и давања правних савјета у току рада Конференције о Југославији. Међутим, врло брзо је напустила савјетодавну и приграбила арбитражну улогу, па су њени закључци и препоруке, захваљујући јакој политичкој подршци министара из Европске заједнице, постајали услов за међународно признање република.
Европска заједница је, на основу препорука Бадинтерове комисије, 17. децембра 1991. године прогласила Југославију "мртвом" државом и позвала њене федералне јединице да се до 23. децембра изјасне о независности, обећавши им да ће до 15. јануара 1992. године бити међународнопризнате.
Муслиманско-хрватска коалиција поднијела је тражени документ 20. децембра, а Бадинтерова комисија је 15. јануара 1992, након разматрања поднешеног захтјева, закључила да је Босни и Херцеговини, за признавање њене независности, неопходан и референдум грађана." ("Република Српска од идеје до Дејтона")
РЕПУБЛИКА СРПСКА ПРОГЛАШЕНА ЈЕ У СКЛОПУ ИНИЦИЈАТИВЕ ЗА ОЧУВАЊЕ ФЕДЕРАТИВНЕ ЈУГОСЛАВИЈЕ
Конвенција о Југославији је посљедњи покушај очувања СФР Југославије, а десио се 3. јануара 1992. године. На иницијативу политичких странака из Босне и Херцеговине, које су предводили Демократска странка федералиста и Српска демократска странка одржана је, у Великој сали Скупштине СФРЈ у Београду, Конвенција о Југославији.
Био је то велики вишестраначки скуп коме су присуствовале делегације политичких партија из Босне и Херцеговине, Србије, Црне Горе, Македоније и Хрватске (Српска демократска странка).
На скупу су били и чланови Предсједништва СФРЈ, Предсjедник СИВ-а, Предсjедник Скупштине СФРЈ и савезни посланици из Србије и Црне Горе.
Скуп је одржан у организацији Координационог тела Конвенције о Југославији на чијем је челу био др Драган Ђокановић из Сарајева, предсjедник Демократске странке Федералиста, који је званично отворио Конвенцију те њоме предсједавао.
Након цјелодневне дискусије усвојен је и потписан документ назван "Конвенција о Југославији".
Шест дана након скупа у скупштини Југославије и потписивања "Конвенције о Југославији", њени потписници предсједници Демократске странке федералиста Др Драган Ђокановић и Српске демократске странке БиХ Др Радован Караџић, 09. јануара 1992. године, у сарајевском хотелу "Холидеј ин", организују и потписивање Декларације о проглашењу Републике српског народа БиХ као федералне јединице у федеративној Југославији, коју истог дана усвајају посланици Скупштине српског народа БиХ.
Потписници Конвенције о Југославији састали су се 13. фебруара 1992. године, у Палати Федерације, и позвали заинтересоване југословенске републике и савезне органе на очување континуитета Југославије.
Скупштина српског народа у Босни и Херцеговини, 28. фебруара 1992. године, усвојила је Устав Републике српског народа у БиХ (Републике Српске) као федералне јединице у савезној држави Југославији, а у Београду, 27. априла 1992. године, посланици Скупштине СФРЈ из Републике Србије и Републике Црне Горе, проглашавају Устав Савезне Републике Југославије.
(Википедија)