Displaying items by tag: Dragan Đokanović

Влада Републике Српске би требало да уважи знања до којих се стигло на основу широког спектра добијених података, информација и анализа стручњака, академика и новинара о ИНКЛУЗИВНИМ (САМООДРЖИВИМ) економијама.
Широм свијета се видјело да такве економије повезује пет истих карактеристика: партиципација (учествовање), капитал, раст, одрживост и стабилност.
Актуелно економско стање у Републици Српској налаже да се побројане економске одреднице почну што брже примјењивати!

Да појасним:

1. Учествовање - Становници Републике Српске требало би у потпуности да учествују у економском животу и имају већу улогу у креирању своје будућности. Законодавство Републике Српске мора им омогућити да лакше приступе и успјешније учествују на тржишту као радници, потрошачи и власници предузећа. Транспарентност и добро познавање правила и норми омогућиће људима да започну посао, пронађу посао или се укључе на тржиште. Влада Републике Српске мора, својим грађанима-предузетницима, помоћи да им модерне технологије учини доступним, а све у циљу обезбјеђивања већих појединачних прихода и добробити цјелокупне заједнице.

2. Капитал - Сви сегменти друштва у Републици Српској, посебно сиромашне или социјално угрожене категорије, потребно је оспособити и мотивисати да искористе могућности наведене у претходном одломку...
Економску неједнакост међу становницима боље је смањивати неголи повећавати!
Становници Републике Српске  морају имати једнак приступ чвршћим економским основама (то ћу да објасним у неком другом чланку, наредних дана), укључујући једнак приступ одговарајућим јавним добрима, услугама и инфраструктури, као што су јавни превоз, образовање, чист ваздух и вода.

3. Раст - Економију Републике Српске требало би довести у стање да производи довољно домаће робе и услуга и да на тај начин омогући веће благостање у републици и веће могућности за напредак... Добрих послова биће све више, а могућност запошљавање ће такође расти.
Повећаваће се приходи, посебно унутар сиромашних породица. Значи, економски систем треба трансформисати за бољитак свих, нарочито сиромашних категорија становништва. Праћење економског раста и трансформације привреде не би требало да се огледа само у стандардним мјерама попут БДП-а, већ мора укључити ​​и друге резултате који биљеже укупну добробит.

4. Стабилност - Појединци, заједнице, предузећа и Влада Републике Српске морају имају довољан степен повјерења у своју будућност и повећану способност предвиђања добрих резултата својих економских одлука. Појединци, домаћинства, заједнице и предузећа морају постати довољно сигурни да би инвестирали у своју будућност. У таквом друштвеном миљеу економски систем републике постајаће све отпорнији на шокове и стресове, посебно на поремећаје с несразмјерним утицајем на сиромашне или рањиве категорије становника.

5. Одрживост - Постигнуто економско и социјално богатство потребно је (то морамо научити) одржавати деценијама, да бисмо и код будућих нараштаја створили навику чувања и поштовања економског генерацијског достигнућа...
Економско и социјално богатство јесу вриједности читавог низа добара која ће доприносити добробити становника Републике Српске, укључујући људски, производни, финансијски и природни капитал.
Када је у питању природни капитал, мораћемо боље чувати природу и враћати јој способност да производи екосистем добара и услуга којe доприносе добробити људи, а ту способност смо јој, и те како, нарушили...
Доношење одлука о одрживој економији мора укључивати ​​дугорочна инвестирања и користи, а не само гледати краткорочне добитке који урушавају темеље нашег имовног стања. И оног који се тиче природних добара, али и оног којег су стекле претходне генерације.

(Др Драган Ђокановић, 15. јануар 2021)

Прије 29 година, 3. јануара 1992, у Скупштини Југославије, у дану у којем је та федеративна држава још увијек била чланица ОУН, отворио сам један велики политички скуп и њиме предсједавао...

Да би се што правилније схватила ова моја (и историјска) прича, наглашавам да су три главна политичка циља за које сам се залагао и ради којих сам почетком маја 1990. године основао и политичку странку, били демократизовање федеративне Југославије, демократизовање Босне и Херцеговине и очување уставне равноправности Срба, Муслимана и Хрвата у њој...

Тај 3. јануар 1992. године био је дан покушаја очувања Југославије; дан до којег сам стигао захваљујући личној вјештини и везама које сам у претходној години остварио са једним бројем тадашњих политичара у БиХ. Ти људи су, од марта 1991, подржавали моју иницијативу очувања савезне државе Југославије, останка БиХ у њој и упорно ме, током цијеле 1991. године, слиједили на том политичком путу...

За потпуније разумијевање ове моје приче, неопходно је да наведем један разговор, обављен три мјесеца прије тог 3. јануара 1992, у којем ми је Алија Изетбеговић рекао да "Муслимани не могу остати у крњој Југославији, да у неком будућем рату у тој држави два милиона Муслимана нема никаквих шанси против девет милиона Срба, те да Муслимани и БиХ могу остати у Југославији само ако су ту Хрватска и Словенија..."

Не бисмо ми били тврдоглави да свако не гура по своме!
Муслимани нису жељели да остану у смањеној ("крњој") Југославији, а ми, Срби из БиХ, нисмо жељели да напустимо федерацију у којој су нам Србија и Црна Гора...
У таквој политичкој ситуацији десио се тај 3. јануар 1992. године!
Текст који су потписали учесници скупа у Скупштини Југославије звао се Конвенција о Југославији. У њему смо се позвали на, Уставом СФРЈ, гарантовано право суверених југословенских народа да остану у својој држави...
Шест дана након тог 3. јануара 1992, на скупу српских политичара и српских посланика Скупштине СРБиХ (у исто вријеме и посланика новопроглашене Скупштине српског народа у БиХ), у сарајевском хотелу Холидеј Ин, потписао сам и Декларацију о проглашењу Републике српског народа у БиХ "као федеративне јединице у савезној држави Југославији"...

(Др Драган Ђокановић, 03. јануар 1992)

Из кабинета Милорада Додика тврде да икона, коју је Додик уручио министру иностраних послова Русије Сергеју Лаврову, није украдена већ је била у власништву једне породице из Републике Српске.
Такође тврде да се икона не налази ни на једној листи заштићеног, изгубљеног или отуђеног културног блага било које државе на свијету. (То они као провјеравали!!!)
Арогантно особље из Додиковог кабинета тражи и од Амбасаде Украјине у БиХ да појасни на основу чега тврде да је икона културна баштина ове земље и докаже коме је она припадала...
(Чух синоћ да запослени у украјинској амабасади све трче да у Додиков кабинет, прије неголи тамо стигне Интерпол, однесу тражени извјештај!)

О афери "Позлаћена икона стара 300 година" јуче су се огласили и Жељка Цвијановић и Зоран Тегелтија! Управо онако како је њима и својствено, додворавајући се из петних жила свом (болесном) страначком шефу, у причу о икони увели су и бруку друге двојице чланова Предсједништва БиХ, те опозицију из Републике Српске. Цвијановићева је чак "завиривала" у Додикове поклон-кесе па је у њима поред иконе видјела и боце ракије са Додиковог породичног имања; притом не схватајући да у тврдњу особља из Додиковог кабинета, по којој је "освештана породична икона" из дома једне породице из Републике Српске, имплицитно уводи управо породицу Милорада Додика.

 (Др Драган Ђокановић, 24. децембар 2020)

Бројни свјетски медији су претходних дана извјештавали о случају "Позлаћена икона", коју је Српски члан предсједништва БиХ и актуелни предсједавајући предсједништва БиХ Милорад Додик, као лични (или, можда, државни?) поклон, уручио министру иностраних послова Руске Федерације Сергеју Лаврову...
За врло кратко вријеме се сазнало да се ради о икони старој више од 300 година; која није са простора Босне и Херцеговине и која никада није била власништво БиХ, а није била ни у власништву неког њеног држављанина.
Наравно, Министарство иностраних послова Руске Федерације, промптно је реаговало и обавијестило јавност да ће икона бити враћена предсједавајућем предсједништва БиХ, особи која је поклон и уручила њиховом министру...
С обзиром на то да, у свему овоме, постоје основи сумње да се ради о украденом предмету, и то врло скупоцјеном и историјски значајном предмету, а да се уручивање истог десило на територији Републике Српске, постаје крајње сумњиво ћутање њених надлежних институција...

Шта каже Кривични законик Републике Српске?

"Тешка крађа (Члан 226)
- Ако је украдена ствар од посебног историјског, научног или културног значаја, или вриједност украдене ствари прелази износ од 50.000 КМ, учинилац ће се казнити казном затвора од три до петнаест година.
Превара (Члан 230)
(1) Ко у намјери да себи или другоме прибави противправну имовинску корист доведе неко лице лажним приказивањем или прикривањем чињеница у заблуду или га одржава у заблуди и тиме наведе да то лице на штету своје или туђе имовине нешто учини или не учини, казниће се казном затвора од шест мјесеци до три године.
(3) Ако је дјелом из става 1. овог члана прибављена имовинска корист или је проузрокована имовинска штета у износу који прелази 10.000 КМ, учинилац ће се казнити казном затвора од једне до пет година, а ако тај износ прелази 50.000 КМ, казниће се казном затвора од двије до десет година.
(4) Ко дјело из става 1. овог члана учини само у намјери да другог оштети, казниће се новчаном казном или казном затвора до двије године.
(5) Покушај дјела из става 1. овог члана је кажњив."

Док сам читао наведене законске параграфе,  наметнуло ми се логично питање: Зашто се, о случају "Позлаћена икона", не оглашавају министар полиције Републике Српске и министар правде Републике Српске?
Заглушујуће ћутање РТРС-а о свему томе, уопште ме не изненађује...
(Др Драган Ђокановић, 21. децембар 2020)