Displaying items by tag: Republika Srpska

ИЗ БИОГРАФИЈЕ

Рођен сам 20. априла 1958 године. Ожењен сам Драганом (ђевојачки Милићевић), имамо синове Николу и Александра. Живимо у Источном Сарајеву.
Основну школу, гимназију и медицински факултет завршио сам у Сарајеву. Добитник сам Златне значке “Огњен Прица”.
Радио сам као специјалиста педијатар – неонатолог на Педијатријској клиници Клиничког Центра Универзитета у Сарајеву. Завршио сам и два постдипломска студија на Медицинском факултету у Сарајеву (Клиничка медицина и Социјална медицина са организацијом здравства).

Више пута сам побјеђивао, на јуниорским и сениорским првенствима Босне и Херцеговине, у спортској гимнастици. Сарајевски дневни лист “Ослобођење”, у анкети “Бирамо најбоље спортисте Босне и Херцеговине”, прогласио ме је за једног од најбољих спортиста 1981. године.

Био сам јуниорски првак Југославије у вјежбама на разбоју (Ново Место – Словенија, 1975. године). За јуниорску репрезентацију Југославије наступио сам на двомечу Италија – Југославија, 1976. у Ферму код Рима. На Покалу гимнастике (сениорски Куп Југославије у гимнастици), у Трбовљу-Словенија, 1981. године, освојио сам друго мјесто у укупном пласману и још четири медаље у вјежбама по справама. Те године представљао сам Југославију, на једном од најјачих свјетских турнира у спортској гимнастици, турнир "Златни пјасци" Варна – Бугарска... У току спортске каријере тренирао сам у Сарајеву и мађарском граду Дунаујварош...


ПОЛИТИЧКА КАРИЈЕРА

"У политику сам ушао почетком 1990. године. Старији син имао је тада петнаестак мјесеци, супруга је била у другом стању сa млађим сином, а на дјечијој клиници у Сарајеву
текла ми је друга година специјализације из педијатрије. Тих мјесеци завршио сам и постдипломски студиј из социјалне медицине и организације здравства те, пун амбиција, припремао магистарски рад на тему „Здравље за све у БиХ“. Планирао сам да на простору Босне и Херцеговине спроведемо Циљеве Свјетске здравствене организације постављене у глобалном пројекту „Здравље за све“. Тај мој план унапређења здравља у Босни и Херцеговини подржали су и, као стратегију здравствених републичких институција, прихватили Секретаријат за здравство у Извршном вијећу БиХ и тадашња републичка здравствена финансијска институција – СИЗ за здравство БиХ...
За огледну општину изабрани су Шековићи. Био сам тамо 1987. и 1988. директор дома здравља. Ту је требало прикупити релевантне здравствене податке, направити
локални информациони систем, потом, користећи прописану методологију СЗО, израдити општинску стратегију. Исти поступак би се примијенио и у другим босанскохерцеговачким општинама.
Имао сам јасан план за будућност!

***

Међутим, иза брда ваљало се нешто крупно и опасно... Растурање државе са свим посљедицама које иду уз велике деструкције. Помно пратећи политичку ситуацију у БиХ и Југославији дошао сам до закључка да комунисти, који су се врзмали по функцијама, нису у стању да сагледају све аспекте наступајуће кризе и да, ни случајно, не представљају политичаре који заслужују повјерење.
Био сам сигуран да народ треба изабрати нове људе. Али... Kо су ти нови људи који могу сачувати државу? Гдје су они? Јесам ли и ја један од њих, питао сам се.
Раније нисам, овако интензивно, пратио политичка збивања... Можда је то неки позив?!
И одлучио сам... Почећу да се бавим политиком!
Међутим, како почети? Коме то да кажем? Спортиста па доктор – таквог су ме знали. Како ће ме познаници прихватити као политичара? Хоћу ли, на крају, успјети?
Увијек сам био одличан ученик, путовао у разне крајеве и упознавао људе. Није ме лако испровоцирати. Помислио сам да предиспозиције постоје и да бих се могао снаћи у
политици. Ослонио сам се и на упорност које сам постао свјестан бавећи се спортском гимнастиком...

Оснивам, у јануару 1990, Југословенско удружење грађана. Међутим, у Вишем Суду у Сарајеву нису жељели да ми издају рјешење и поставили су безброј правних препрека... Ако то све треба да савладам, размишљао сам, онда ћу странку да формирам! Тако сам и урадио.
Почетком маја 1990. године, основао сам Демократску странку федералиста – Радничку странку.
Сматрао сам да само демократска федерација може ускладити односе овдашњих народа. Увелико сам читао политичку литературу на ту тему, а боравио сам једно вријеме и у Швајцарској па ми је та држава, као добар примјер за рјешавање наше државне кризе, стално била на уму. Радничко дионичарство је, пак, представљало најпоштенији прелазак са друштвене на приватну својину.
Страначки програм се, тако, уз позитиван став према интеграцији демократизоване државе у Европску заједницу, постепено комплетирао.
Јавно сам иступио као противник владајуће гарнитуре. Били су без политичког слуха за раст националних тензија и упорно форсирали промјене републичког устава у правцу грађанске БиХ…
Сарајевска телевизија, у свом ударном дневнику – посљедњег дана маја те године, а након састанка представника формираних политичких странака с предсједником Скупштине БиХ Златаном Каравдићем – објавила је, поред изјаве Алије Изетбеговића, и дијелове моје дискусије. Било је то прво представљање нових политичара на државној телевизији.
– Срби, у Босни и Херцеговини, организовано ће дочекати предстојеће изборе... – рекао сам.
Након састанка у Скупштини успоставио сам контакте са свим странкама које су, у својим програмима, биле за демократију, за Југославију и равноправност народа у
Босни и Херцеговини. Средином љета почела је и чврста сарадња с Радованом Караџићем и другим функционерима Српске демократске странке…

По окончању вишестраначких избора наставио сам још интензивнију политичку борбу за очување заједничке државе. Мој однос према Југославији био је чисто патриотски. Патриотски однос грађанина према властитој држави. Патриотски однос спортисте према властитој држави…
На тој патриотској платформи чувања државе окупио сам цијели блок политичких странака. Први састанак одржали смо марта мјесеца 1991, у Сарајеву. Иако предсједник
једне од владајућих странака, Радован Караџић је, без имало сујете, прихватио моју, да тако кажем, лидерску позицију у нашим вишестраначким активностима. Можда је томе допринијело и то што је Слободан Милошевић, половином фебруара, тражио од њега да ме, обавезно, позове у сједиште Српске демократске странке. Ту је, по окончању сарајевског скупа чланова Предсједништва СФРЈ и предсједника југословенских република, предсједник Србије, осим челних људи ове владајуће странке, желио да упозна и мене.
Учешће на том састанку послужило ми је као одскочна даска за наредне активности. Моје иницијативе низале су се једна за другом: трибине подршке „Историјском споразуму Срба и Муслимана“, Плебисцит српског народа и других грађана који желе очување Југославије, Конвенција о Југославији… Ту активност – Конвенцију о Југославији – подржало је и
Предсједништво СФРЈ у којем су тада били представници Србије, Црне Горе, Војводине и Косова.
Почетком 1992. године, у Савезној скупштини, одржан је велики вишестраначки скуп, који сам отворио, њиме предсједавао и на којем је потписана Конвенција о
Југославији.
Међу потписницима Конвенције били су и представници владајућих српских странака па се, након одржаног скупа, могло дефинитивно рећи да су за очување Југославије:
Србија, Црна Гора, у Хрватској формирана Српска Крајина и српски народ у БиХ.
У Босни и Херцеговини, након усвајања Меморандума о суверености ове бивше југословенске републике, српски посланици су напустили заједнички парламент и формирали Скупштину српског народа. Говорио сам на тој оснивачкој скупштини...
По повратку из Београда, након одржане Конвенције о Југославији, у сарајевском Хотелу „Холидеј ин“, усвојили смо Декларацију о проглашењу Републике српског народа у Босни и Херцеговини, а сљедећег мјесеца и Устав Српске Републике Босне и Херцеговине као саставног дијела југословенске државе...
Истог мјесеца, на иницијативу српске стране, покренута је Конференција о Босни и Херцеговини. Наша жеља била је да сачувамо равноправност три народа у овој републици
и останак Срба у Југославији.
Како се то могло, уопште, постићи ако су Муслимани и Хрвати жељели да напусте Југославију?! Како су Муслимани и Хрвати могли напустити Југославију ако су Срби жељели остати у њој?! Прегласавање и рат! Нема другог пута!
Како да се поставим у таквој ситуацији?
Сматрао сам да је борба за очување државе праведнија и принципијелнија и нисам имао пуно дилема. Чланови странке хрватске националности напустили су ме током 1991, а ДСФ је, након проглашења Републике српског народа БиХ, остала и без чланова муслиманске националности.
Демократска странка федералиста, сa малобројним чланством, без већих страначких амбиција, била је уз српски народ и Српску демократску странку.
– ДСФ воли српски народ, а СДС га представља – говорио сам тих дана, сматрајући да су и СДС и ДСФ дијелови српског народног покрета који је желио сачувати Југославију…
Прегласавање се, нажалост, десило, а онда је почео и рат!

***

Могао сам, постати и формални члан ратног предсједништва Српске Републике Босне и Херцеговине, међутим, нисам желио у исто политичко тијело с Момчилом Крајишником...
Дуже од годину дана упозоравао сам Николу Кољевића да је Крајишник, у српски покрет, унио нешто јако лоше: бескрупулозну борбу за политичку позицију и утицај.
Никола се поприлично опирао да прихвати такву моју процјену, али је, у јулу 1992, на Палама, ипак рекао: – Како сте, Драгане, били у праву! Крајишник је велики кадровски промашај Радована Караџића...
Осмислио сам себи позицију у Предсједништву и постао републички повјереник под редним бројем један. Радећи на пословима повјереника имао сам осјећај и да се реванширам Караџићу за 1991. годину када је он, крајње несебично, подржавао моје политичке идеје…
Али, ја имам своје ставове, а рат је донио нешто преко чега нисам могао прећи. Ратни злочини... По цијелој Босни и Херецеговини ратни злочини…
Рат сам, и некако, могао да схватим. Претходила му је, објективно говорећи, врло тешка и крајње деликатна политичка ситуација сa превеликим међунационалним и међувјерским проблемима. Дешавале су се такве ствари, кроз историју, широм кугле земаљске. Бивао је рат једна од варијанти рјешавања сличних политичких криза.
Међутим, половином двадесетог вијека, по завршетку Другог свјетског рата, напредни свијет је рекао:
– Постоје правила ратовања! Постоји Међународна конвенција о људским правима! Ратни злочини не застаријевају!!!
Упозоравао сам... Међутим, није вриједило! Има људи којима се, напросто, не може доказати...

***
Напустивши 1994. године власт и Пале, отишао сам у Зворник код породице. Супруга Драгана и дјеца вратили су се из Београда крајем јануара 1993. и живјели у стану
мог покојног пунца Драгана Милићевића...
Демократску странку федералиста реактивирали смо почетком 1994. године. У Скеланима сам имао најјаче упориште. Помагао сам, док сам био у Предсједништву и Влади, да се у овом лијепом подрињском мјесту формира општина, те завршио комплетан посао званичног признавања. Заволио сам тај крај и људе у њему, па сам први састанак опозиције из Републике Српске и представника владајуће србијанске странке, са којом смо сарађивали на заустављању рата, организовао управо у Скеланима...

Свих тих ратних година, и док сам био у власти, а касније и као опозициони политичар, радио сам у корист српског народа. Радећи у корист Срба, нисам заборављао на један
од мојих основних политичких постулата: Добро мог народа не смије да почива на недјелима против другог народа! Нисам желио да ми се синови Никола и Александар, на спомињање мог имена, морају постидјети!"  (Увод из моје књиге "Република Српска од идеје до Дејтона")

2021. година

Почетком 2021. године покренуо сам нови политички пројекат.

Одлучио сам да пронађем 100 истинских и способних патриота. Жеља ми је да, заједно са истинским и способним патриотима, зауставим економско пропадање Републике Српске, њено тоњење у дужничко ропство и допринесемо изградњи угледа Владе Републике Српске, Народне скупштине Републике Српске, Предсједника Републике Српске.

На овом послу безрезервно ме подржавају супруга Драгана и наши синови Никола и Александар. (6. мај 2021)

ДЕМОКРАТСКА СТРАНКА ФЕДЕРАЛИСТА (ДСФ)

Демократску странку федералиста (ДСФ) основао сам 02. маја 1990. године. Оснивачки скуп одржан је у Сарајеву (Дом младих-Скендерија). Странка је учесница првих вишестраначких избора за Скупштину Босне и Херцеговине (1990).
Сједиште ДСФ је у Источном Сарајеву.

Зашто сам основао ДСФ?

Демократски федерализам је добра формула за складне односе у вишенационалним државама (примјер Швајцарске). Демократски федерализам обезбјеђује равноправност народа и ентитета у Босни и Херцеговини.) Дејтонска концепција уређења Босне и Херцеговине почива на основама демократског федерализма.
Европски демократски федерализам као шанса за економски и културни просперитет те националну афирмацију српског народа у цјелини - мотив је оснивања ДСФ за Србију. Странку, са сједиштем у Београду, основао сам 2003. године. 

Д.С.Ф. је трајно опредијељена за демократско друштво у коме се њени чланови - политичари залажу за државу која гарантује:
- ефикасну полицију и војску
- личну и имовинску безбједност
- чисту и здраву животну средину
- спровођење закона
- тужилаштво са непоколебљивим и непоткупљивим тужиоцима
- независне судове са непоколебљивим и од бирача изабраним судијама
- високи ниво здравствене заштите
- вјерске и друге грађанске слободе у складу са цивилизацијским достигнућима.

Доктор Ђокановић има ту невидљиви нит коју многи не виде, има душу а не титулу Доктора. Све што ради, ради са љубављу, осјећајем, душом даје себе у свему томе и ништа заузврат не тражи.
Ријетки су такви људи, то су особе које су са срцем, душом, осјећајем, а не титулом на првом мјесту .
Можеш имати 10 факултета и доктората, али ако не знаш рећи: "Добар дан, опрости и извини" ...
Респект Докторе Драгане Ђокановићу!
Уз вас смо сви!
Будите глас народа!

(Зора Малбашић Дабић)

САЊАМ ДА ЖИВИМ У СВОЈОЈ ДРЖАВИ И НОСИМ ЊЕНУ ЗАСТАВУ!

Поштовани докторе,
као дијете од три године сам са родитељима отишла у иностранство и цијели живот провела ту, а душа ми лебди негдје између два свијета. Волим наш народ, нашу културу и традицију али сам ипак одрасла у другој држави са њиховом културом.
Никад нисам имала тај осјећај како је бити свој на своме, просто не знам какав је то осјећај носити на улици заставу земље коју волиш а да с тиме никога не вријеђаш и нико те не гледа попријеко.
Сањам о томе, једнога дана живјети у држави којој припадам, не бити увијек странац, гдје год се налазила.
Ова нова политичка тенденција која се види у Републици Српској, а посебно Ви ми дајете наду, да ћемо се и ми из иностранста једнога дана вратити у наше завичаје.
Замислите шта би ми уз Вас могли направити од наше државе. Нове идеје, инвестиције, радна мјеста, друге перспективе и погледи.
И да кажемо, нисте само спријечили одлазак младих у иностранство него сте вратили наше људе у своју државу. То је моја велика визија и чини ми се да ће то уз Вас бити могуће.

(Наташа Гаврић Малбашић)

ИЗ ПРИВАТНЕ ПОШТЕ ДР ДРАГАНА ЂОКАНОВИЋА (ЈАНУАР, 24/25)

"Докторе вратите се активно у политику. Имамо ми доста паметних и озбиљних људи, сад се види после вашег гостовања у емисији..."

"Пуно поздрава за Вас и пуна подршка за Ваше ставове! Боже здравља, уз Вас да дочекамо неке љепше дане за наш народ."

"Лијеп поздрав докторе,
Не знам да ли имате регистровану политичку организацију или је планирате регистровати, али бих волио дати свој допринос у том правцу. Слушајуци Вас, а и пратећи Ваше наступе на медијима, дјелујете ми као неко ко има харизму и вриједности да представља српски народ на овом подручју. Ово што је тренутно на политичкој сцени не завређује никакву подршку.  С поштовањем!"

"Пратим портал, читам све, подршка! Људи увијек добро реагују на оно што је искрено!"

(Српска, 25. јануар 2021)

СВИ КАЖУ ДА ЈЕ ДР ЂОКАНОВИЋ ПОСЛЕДЊИ СПАС!

Само се држати твог правца!
Синоћ сам ишао по рођака на станицу жељезничку - студира медицину у БЛ, каже ми-коме год је причао од својих колега за др Ђокановића сви знају и кажу ПОСЛЕДЊИ СПАС!
Поздрав?❤️

(Српска је, 19. јануара 2021, преузела коментар са фесбук профила Др Драгана Ђокановића)

Влада Републике Српске би требало да уважи знања до којих се стигло на основу широког спектра добијених података, информација и анализа стручњака, академика и новинара о ИНКЛУЗИВНИМ (САМООДРЖИВИМ) економијама.
Широм свијета се видјело да такве економије повезује пет истих карактеристика: партиципација (учествовање), капитал, раст, одрживост и стабилност.
Актуелно економско стање у Републици Српској налаже да се побројане економске одреднице почну што брже примјењивати!

Да појасним:

1. Учествовање - Становници Републике Српске требало би у потпуности да учествују у економском животу и имају већу улогу у креирању своје будућности. Законодавство Републике Српске мора им омогућити да лакше приступе и успјешније учествују на тржишту као радници, потрошачи и власници предузећа. Транспарентност и добро познавање правила и норми омогућиће људима да започну посао, пронађу посао или се укључе на тржиште. Влада Републике Српске мора, својим грађанима-предузетницима, помоћи да им модерне технологије учини доступним, а све у циљу обезбјеђивања већих појединачних прихода и добробити цјелокупне заједнице.

2. Капитал - Сви сегменти друштва у Републици Српској, посебно сиромашне или социјално угрожене категорије, потребно је оспособити и мотивисати да искористе могућности наведене у претходном одломку...
Економску неједнакост међу становницима боље је смањивати неголи повећавати!
Становници Републике Српске  морају имати једнак приступ чвршћим економским основама (то ћу да објасним у неком другом чланку, наредних дана), укључујући једнак приступ одговарајућим јавним добрима, услугама и инфраструктури, као што су јавни превоз, образовање, чист ваздух и вода.

3. Раст - Економију Републике Српске требало би довести у стање да производи довољно домаће робе и услуга и да на тај начин омогући веће благостање у републици и веће могућности за напредак... Добрих послова биће све више, а могућност запошљавање ће такође расти.
Повећаваће се приходи, посебно унутар сиромашних породица. Значи, економски систем треба трансформисати за бољитак свих, нарочито сиромашних категорија становништва. Праћење економског раста и трансформације привреде не би требало да се огледа само у стандардним мјерама попут БДП-а, већ мора укључити ​​и друге резултате који биљеже укупну добробит.

4. Стабилност - Појединци, заједнице, предузећа и Влада Републике Српске морају имају довољан степен повјерења у своју будућност и повећану способност предвиђања добрих резултата својих економских одлука. Појединци, домаћинства, заједнице и предузећа морају постати довољно сигурни да би инвестирали у своју будућност. У таквом друштвеном миљеу економски систем републике постајаће све отпорнији на шокове и стресове, посебно на поремећаје с несразмјерним утицајем на сиромашне или рањиве категорије становника.

5. Одрживост - Постигнуто економско и социјално богатство потребно је (то морамо научити) одржавати деценијама, да бисмо и код будућих нараштаја створили навику чувања и поштовања економског генерацијског достигнућа...
Економско и социјално богатство јесу вриједности читавог низа добара која ће доприносити добробити становника Републике Српске, укључујући људски, производни, финансијски и природни капитал.
Када је у питању природни капитал, мораћемо боље чувати природу и враћати јој способност да производи екосистем добара и услуга којe доприносе добробити људи, а ту способност смо јој, и те како, нарушили...
Доношење одлука о одрживој економији мора укључивати ​​дугорочна инвестирања и користи, а не само гледати краткорочне добитке који урушавају темеље нашег имовног стања. И оног који се тиче природних добара, али и оног којег су стекле претходне генерације.

(Др Драган Ђокановић, 15. јануар 2021)

Прије 29 година, 3. јануара 1992, у Скупштини Југославије, у дану у којем је та федеративна држава још увијек била чланица ОУН, отворио сам један велики политички скуп и њиме предсједавао...

Да би се што правилније схватила ова моја (и историјска) прича, наглашавам да су три главна политичка циља за које сам се залагао и ради којих сам почетком маја 1990. године основао и политичку странку, били демократизовање федеративне Југославије, демократизовање Босне и Херцеговине и очување уставне равноправности Срба, Муслимана и Хрвата у њој...

Тај 3. јануар 1992. године био је дан покушаја очувања Југославије; дан до којег сам стигао захваљујући личној вјештини и везама које сам у претходној години остварио са једним бројем тадашњих политичара у БиХ. Ти људи су, од марта 1991, подржавали моју иницијативу очувања савезне државе Југославије, останка БиХ у њој и упорно ме, током цијеле 1991. године, слиједили на том политичком путу...

За потпуније разумијевање ове моје приче, неопходно је да наведем један разговор, обављен три мјесеца прије тог 3. јануара 1992, у којем ми је Алија Изетбеговић рекао да "Муслимани не могу остати у крњој Југославији, да у неком будућем рату у тој држави два милиона Муслимана нема никаквих шанси против девет милиона Срба, те да Муслимани и БиХ могу остати у Југославији само ако су ту Хрватска и Словенија..."

Не бисмо ми били тврдоглави да свако не гура по своме!
Муслимани нису жељели да остану у смањеној ("крњој") Југославији, а ми, Срби из БиХ, нисмо жељели да напустимо федерацију у којој су нам Србија и Црна Гора...
У таквој политичкој ситуацији десио се тај 3. јануар 1992. године!
Текст који су потписали учесници скупа у Скупштини Југославије звао се Конвенција о Југославији. У њему смо се позвали на, Уставом СФРЈ, гарантовано право суверених југословенских народа да остану у својој држави...
Шест дана након тог 3. јануара 1992, на скупу српских политичара и српских посланика Скупштине СРБиХ (у исто вријеме и посланика новопроглашене Скупштине српског народа у БиХ), у сарајевском хотелу Холидеј Ин, потписао сам и Декларацију о проглашењу Републике српског народа у БиХ "као федеративне јединице у савезној држави Југославији"...

(Др Драган Ђокановић, 03. јануар 1992)